TRAGEDIJA: NAŠOJ VODITELJKI MAJKA JAVILA DA SE SRUŠIO AVION U KOM JE BIO NJEN DEČKO!

Voditeljka i urednica Jutarnjeg programa Aleksandra Ivanović otvorila je dušu u emotivnoj ispovesti o pilotu Vladimiru Bulatu, s kojim je bila u ljubavi, a koji je stradao 18. jula u blizini Zrenjanina. Vest o njegovoj smrti ju je slomila.

Šta se dogodilo tog kobnog 18. jula saopštila joj je majka, a posle prvobitnog šoka i potvrde kolege Mladena Mijatovića da je u padu aviona “zlin”, koji se srušio nekoliko stotina metara od aerodroma kod Ečke, poginuo njen tadašnji dečko, ju je potpuno izbezumilo.

– Mama je plačući ponavljala Bulat, Bulat. Tako je zvala Vladu. Prenula me je iz sna, a pošto sam znala da je on sjajan pilot, nije mi palo napamet da je moglo nešto da se desi. Pozvala sam kolegu Mladena koji je izveštavao o događaju. Uz komentar da je slika loša, rekao je da će mi se javiti. Kada mi je javio da pilot, nažalost, nije preživeo, zanemela sam – počela je svoju ispovest.

Sa Vladimirom je bila u emotivnoj vezi godinu i po dana, zajedno su proslavili rođendane u junu. Stavili su tačku na svoju ljubav, ali su ostali bliski prijatelji.
Aleksandra je otkrila da je on zauvek obeležio ne samo njen, već i život svih koji su ga poznavali.

– Voleli smo da gledamo stare filmove, kao što su “Prohujalo sa vihorom” i “Doručak kod Tifanija”. Samo nam je “Top gan” bio draži. Povezivala nas je i ljubav prema Ečkoj, odakle je moja baka, a on je tamo odlazio zbog aerodroma. Kada me je prvi put poveo, ostala sam sa njegovim kolegama kod hangara. Dok je izvodio akrobacije toliko sam vrištala od straha da su se svi smejali. lako je bilo božanstveno, nisam smela da gledam. Objašnjavao mi je da je najbezbednije kad je avion na velikoj visini, jer šta god da se desi, ima vremena da reaguje. Kad se spusti nisko, najvažnije je da ne izda mašina – priča novinarka, a onda je dodala:

– Šok i neverica su jedini osećaj u ovom trenutku. Kao da vam neko stisne dušu i srce, i ne možete da dišete.

Očevici koji su kobnog dana bili na okolnim njivama iznose različite tvrdnje. Jední navode da se nije čuo motor, drugi kažu da jeste. Aleksandra i dalje ne zna šta se tačno dogodilo. Čekaju se rezultati istrage.

Novinarka se seća da je držala zatvorene oči i prvi put kada je sa Vladimirom letela tim istim “zlinom”.

– Sedela sam napred, on je bio iza. Ispred mene su bili komandna tabla i upravljač, Vlada mi je pričao kako se balansira, da avion mora da bude u ravni sa horizontom. Bez najave je pustio komande i sve snimio. To mi je najdraža uspomena.

Vlada ubeđen da je Aleksandra rođena za pilota, organizovao je kolegu da joj daje časove letenja.

– Znala sam da nema šanse da sam baš toliki talenat, pa sam zamolila pilota da preuzme komande, ali pre nego što smo uzleteli dogovorili smo se da učinimo Vladi i da upravljam. Avion ima dve papučice, jednu sam nagazila toliko jako da sam sletela sa staze i levim krilom umalo završila u njivi sa kukuruzima. Smejali smo se tome, a Vlada, koji je pored nas leteo, počeo je da izvodi akrobacije. Na nebu to izgleda veličanstveno, žao mi je što nisam snimila.

– Jedva je čekao da počne obuku na avionu Galeb 4. Taj avion su napravili naši ljudi, u velikoj Jugoslaviji. Ponosili smo se time i šalili kako smo se našli jer smo nostalgični Titovi pioniri. Vladimir je bio neobičan, uporan, vredan, pun elana. Moje drugarice su govorile da je džentlmen, zvale su ga dasa, a meni je bio vitez.

– Ponekad je bio vrlo direktan u komunikaciji, ali svi su znali da to ne radi iz zle namere. Naprotiv. Kada sad mislim o njemu, kroz glavu mi prolazi da je rizik bio sastavni deo njegovog karaktera, težio je visinama. Letenje je za njega bilo sloboda, na nebu se osećao najbolje i najsigurnije. Toliko me je navukao na akrobacije da mi klasični letovi više nisu zanimlji. Uz njega sam naučila šta je strast.

Svesni da im se planovi za budućnost prilično razlikuju dogovorili su se da završe emotivnu vezu . Ali i dalje nisu mogli jedno bez drugog. Nisu ni pokušavali da nađu emotivne partnere, pa su da bi olakšali raskid, isplanirali da se vide i posvađaju se.

– Našli smo se na Zemunskom keju. Dugo smo šetali i razgovarali i kad smo zaključili da je to to, odlučili smo da idemo kućama. On je onda rekao da je to bezveze, da to mogu kad hoću, ali prvo da nešto pojedemo. Ušli smo u restoran, ubrzo je stigla muzika za naš sto i kad su počele pesme Arsena Dedića, zaboravili smo na raspravu. Kući smo pošli zajedno, zagrljeni.

Aleksandra pamti da ju je pitao, dok je pričao o smrti nekih kolega, da li bi ona žalila za njim ako bi poginuo.

– Rekla sam mu da se ne šali s tim, a on je ravnodušno uzvratio: Pa šta i ako mi se to desi? Znam da ne bi voleo da nas vidi da tugujemo. Uvek se šalio: “Znaš ti da sam ja najbolji akrobatski pilot u Srbiji? Zato što sam jedini civilni. “

-Letenje je voleo svim srcem i na kraju je tu ljubavi životom platio. Jasno mi je sve. Jedino ne shvatam zašto ljudi najčešće umiru od onoga što najviše vole. Jer, ko može da kaže da legendarni Ajrton Sena nije bio dobar vozač Formule? On je vozio sa svom životnom strašću, a takav je bio i Vladimir.– završila je Aleksandra Ivanović

IZVOR: TELEGRAF.RS/hypebih.ba