Milica Dabović brutalne očeve batine nikada neće zaboraviti! “Plakala sam dok me je otac šišao na kratko”!

Košarkašica Milica Dabović (39) progovorila je o detinjstvu, porodičnim problemima, ocu Milanu, koji ju je tukao, ali i bivšem momku Simi Šikliću, kog je prijavila policiji za nasilje, kao i o bogatoj i burnoj karijeri!

Odgajila ju je majka Nevenka, a rasla je sa sestrama Jelicom (47), Anom (31) i bratom Mićom (34). Da će se baviti sportom, bilo je jasno u prvim godinama njenog života, kada je pokazala koliko je spretna i okretna. Skakala je sa jednog na drugo drvo ispred porodičnog stana na Savini u Herceg Novom. Nije bila plačljiva, niti je smela da izvoljeva, jer je tata Milan uvek bio tu da je podseti svojim strogim tonom kako treba da se ponaša.

– Moje detinjstvo je za mene bilo najlepše, ali u isto vreme i veoma teško – započinje ispovest Milica.

– Otac je bio veoma strog. Nisam smela da se prenemažem i plačem, jer bih u suprotnom dobijala batine. Kao i u većini domaćinstava tada, iz tanjira smo uvek morali sve da pojedemo. Morala sam da jedem sataraš, koji danas obožavam, ali kao mala ga nikako nisam volela. Jela sam ga i plakala. Bilo mi je muka dok sam punila usta hranom.

Za razliku od Milice, njena mlađa sestra Ana nije imala tih problema.

– Jela je kao mećava. Takva je i danas. Zbog igranja za reprezentaciju odlučila je da izbaci meso, jer meso sada i nekada nije istog kvaliteta, a i želela je da izgubi na kilaži. Bila sam ljuta na nju. Rekla sam joj: “Alo, ti koja si gurman ne jedeš meso?! Šta se s tobom dešava?!” Smatrala sam da će joj telo bez proteina biti ranjivo. Znam da je i Novak Đoković izbacio mesne proizvode iz ishrane, ali on novcem može da kupi kvalitetne namirnice koje su zamena za meso, a koje su veoma skupe. Nije svako u finansijskoj prilici da može tako. U svakom slučaju, sestra je uvek sve jela i bila tatina miljenica, zapravo bila je tatino dete – priča poznata sportistkinja.

Za razliku od Ane, koja je bila mezimica svog oca, Milica nije imala tu privilegiju. Zbog toga je svaki put kada nešto pogreši ili kada se njenom ocu učini da je pogrešila, bila kažnjavana.

– Pamtim sve batine koje sam dobila! Želela sam da ih zakopam u svom sećanju, da zaboravim te uspomene, ali nisam uspela. Dobila sam strašne batine kada sam opekla mlađeg brata Miću. Imala sam devet ili deset godina, i vrelu kašiku sam mu slučajno zalepila na obraz. Tata je bio veoma ljut na mene. Bila sam dete, u šoku, nisam ni bila svesna šta sam napravila. Često sam dobijala batine “kako mi se greške ne bi ponavljale”. Dobro pamtim osećaj straha – iskrena je Dabovićeva.

Za razliku od oca Milana, majka Nevenka nikada nije digla ruku na nju. Ne zamera joj što nije uspela da omekša svog muža:

– Ona je za mene heroj! Obožavala sam je jer se kao lav borila za nas. Ali nikako nije mogla protiv tate, a kada razmislim, nije ni trebalo, jer bi verovatno samo pogoršala situaciju. Mi smo porodica, i kao i svaka druga, imamo prošlost, bolne trenutke, greške, ali isto tako i ljubav. S vremenom smo sazreli, spakovali sve na svoje mesto i nastavili dalje.

Nije išla u vrtić, pošto je Jelicu, Anu, Miću i nju čuvala majka. Vikendom bi odlazili kod bake i deke, gde su provodili najlepše trenutke.

– Bili smo drugačiji nego današnja deca. Igrali smo lastiš, između dve vatre, školice, klikere… Danas je sve manje dece u prirodi i to je tragedija. I kad izađu napolje, uglavnom su na telefonima, igraju igrice ili slušaju muziku. Ja sam se jednom igračkom igrala ceo život – loptom. Poklone smo dobijali samo za Novu godinu. A moje dete danas dobije 1.001 autić, kratko se igra i traži drugu igračku – kaže Milica.

Pošto je znala samo za loptu, već sa šest godina počela je da trenira košarku, i to kod svog oca, koji je bio trener. Godinu dana kasnije pošla je u prvi razred u Osnovnu školu “Milan Vuković”.

– Nisam ponosna na tu činjenicu, ali nisam volela školu. Danas govorim deci da treba da uče čak i ako imaju talenta za sport. Bila sam vrlo dobar đak, ali sam učila na silu. Nisam bila miljenica nastavnika jer sam često izostajala sa časova zbog košarke. Ni roditelji me nisu forsirali da učim, niti su me terali da budem nešto što nisam i hvala im na tome. Tata je čak razmišljao da me ne upiše u srednju školu, jer mu je bilo važno samo da treniram. I zaista sam bila dobra u sportu. Sa 14 godina su me zvali Džordanka sa Savine – priča Dabovićeva i dodaje da joj njena osam godina starija sestra, koja je prva počela da trenira košarku, nije bila uzor:

– Jelica je bila najbolji strelac u SFRJ, a ja sam je doživljavala kao nekog od koga moram da budem bolja! Takmičarski sam nastrojena. Kada igram karte ili “Ne ljuti se, čoveče”, ja se derem, vrištim, ometam protivnike… Bitno mi je da pobedim, a ne samo da učestvujem. Na kraju sam i bila bolja od Jelice, kao što je Ana od mene. Normalno je da svako od nas napreduje više. Ponosim se sestrom Anom. Osvojila je sve što se osvojiti može, a ja nisam uspela.

Uporedo sa treninzima u Košarkaškom klubu Herceg Novi, pohađala je i srednju ugostiteljsku školu.

– Imala sam najluđi razred, uvek smo pravili haos. Stalno sam upadala u neka koškanja. Čupala sam devojčice za kosu, to je bio moj vid samoodbrane, a dečaci su me čuvali i obožavali. Nisam dobijala batine od drugih, jer niko nije smeo da me dira. Bila sam ošišana na keca – priča Milica i objašnjava zašto je otišla kod frizera i rekla: “Šišaj na keca.”

– Kada sam bila mala, tata me je šišao veoma kratko. Ne znam zašto! Dok je to radio, plakala sam, pitala sam se zar mora tako? Ne sećam se da je Jelicu i Anu tako šišao, samo mene, možda je žarko želeo sina. U srednjoj sam počela da puštam kosu, ali sam sa 17 godina videla jednu devojku koja je bila ošišana na keca i svidelo mi se kako joj stoji. To sam uradila i ja. Kada sam došla kući, otac mi je rekao: “Šta učini od sebe?” A ja njemu: “Pa tata, uvek si želeo da imam kratku kosu!” I danas imam traume od frizera. U depresiju padam jedino zbog kose.

Međutim, muke u detinjstvu nisu bile samo zbog frizure. Milica je imala simpatiju. Bila je zaljubljena u jednog Branka, zbog kog je u svojim sveskama crtala njegovo ime.

To je bilo u osnovnoj školi. Bila sam kao mali dečak, pa on nije davao ni pet para na mene. Ali kad god bi prošao pored mene, zastao bi mi dah. Bane sada živi u Beogradu i krivo mu je što nije bio sa mnom. Umem ponekad da mu kažem: “Žao mi je, prijatelju, imao si priliku” – priča ova šampionka.

Sa drugim dečkom je već bilo bolje. Imala je 16 godina kada se zaljubila u Alena. Na sreću, bilo je obostrano:

– On je bio ostvarenje mojih snova. Trenirao je košarku. Kada moj otac organizuje utakmicu protiv dečaka, ja tri dana letim jer ću ga videti.

Međutim, posle Alena su usledili promašaji. Sa 18 godina je uplovila u vezu sa jednim Vladom, kog je ostavila posle dve godine jer joj je otac rekao: “Spakuj stvari i idemo.” Preselila se iz Crne Gore u Beograd, pošto je potpisala ugovor sa Beopetrolom.

– Tamo sam bila najbolja.

Na pripremama u Ivanjici sam trčala krug ispred svih, pa su mi devojke govorile: “Šta je s tobom?” Nisu mogle da veruju koliko sam dobra. Zbog toga su mi mnogi zavideli – seća se Milica, koja je upravo zbog toga što je bila odlična osetila ljubomoru na svojoj koži:

– Na terenu nisam bila onoliko koliko sam želela, jer je tako odlučio trener. Falilo mi je da igram, a nisu mi dozvoljavali, pa se nisam dugo zadržala u klubu. Završila sam sezonu i krenula dalje.

Milici je sledeća stanica bio KK Crvena zvezda.

– U Zvezdi sam neverovatno dobro igrala. Sa njima sam osvojila prvenstvo Srbije i Crne Gore, kao iKup. Posle godinu dana sam otišla, jer nisu mogli da mi daju platu koju sam želela. Zatim sam 2004. otišla u Vojvodinu. Tamo sam tek briljirala. Bila sam najbolji strelac Evrolige i najveći kradljivac lopti. Ali tri meseca smo bili bez hleba, jer nismo bili plaćeni. Pred Novu godinu je tata došao i rekao mi: “Pakuj stvari, igraćeš u Rusiji.” Bila sam očajna: “Kako, bre, čoveče da idem za Rusiju? Želim da budem ovde, da budem najbolja” – prepričava košarkašica.

Tatina je bila poslednja. Spakovala se i otišla za Sibir, da zaigra za Jekaterinburg. Sa plus 20 na minus 40.

– Nisam znala šta me je snašlo. Tamo sam se bukvalno zaledila. Nisam umela da beknem ni engleski ni ruski, pa sam imala prevodioca. Potrudila sam se da oba jezika naučim za jednu sezonu. I uspela sam. Bila sam često najbolji igrač utakmice, a i Kupa. Zbog toga sam stalno dobijala nagrade, poklone i zlatne satove. Dobro sam zarađivala, svake naredne godine sve više. Zbog nesporazuma sa trenerom, posle dve sezone sam prešla u Spartak iz Moskve. Imala sam veliku platu, ali ni tamo nisam dovoljno igrala. Rekla sam im da meni sa 23 godine nisu potrebne pare, već da igram. Želela sam da posle svake utakmice imam 100 devojčica koje mi bacaju plišane igračke i jedva čekaju da se slikaju sa mnom. Htela sam popularnost, da me ljudi vole i obožavaju. Nikada mi nije bio važan novac, zato sam i ostala bez njega.

Posle Rusije, otišla je u Litvaniju, a kada je sa njima osvojila duplu krunu, vratila se u Moskvu. Potom je zaigrala za Mondevil iz Francuske.- U Francuskoj sam stvarno bila nesrećna. Trener me je maltretirao psihički. Drao se na mene, vrištao je non-stop – priča Dabovićeva, koja je zbog loše atmosfere i najgore sezone u životu otišla u Bešiktaš. U klubu u Istanbulu je provela samo pet meseci, jer su Turci prekinuli ugovor kad su videli da se fotografisala naga za muški magazin:

– Trener je već hteo da me se reši, pa su mu moje gole slike, na kojima se zapravo ništa ne vidi, dobro došle. Tražio mi je da mu spremam špagete i glumim kuvaricu, a ja sam odbila. Zapravo, istina je da nisam htela da budem sa njim u vezi. Spakovali su me za dva dana i napustila sam Tursku. Bilo je nevažno to što sam na svakoj utakmici znala da dam i devet trojki. Tužila sam ih i sve se završilo u moju korist.

Slično iskustvo je imala i u Grčkoj. Milica je zbog navalentnih trenera i direktora promenila čak tri kluba u jednoj sezoni.

– Neke igračice su spavale sa trenerima, a meni je to uvek bilo strašno! Čim bih ih odbila, automatski je sledila šut-karta iz kluba. Direktor je hteo da bude sa mnom, nisam mogla da se izborim sa time i otišla sam. Još su me i pokrali nasred ulice, uzeli pare, pasoš, telefone… Plakala sam kao kiša, osećala sam se kao siroče.

Izvor: Kurir