Da li se nekad osećate kao da morate da krijete negativne emocije? Kao da ste pod pritiskom da stalno „izgledate srećno”, u svakom trenutku i po svaku cenu?
Možda deluje kontraintuitivno, ali pozitivnost ume da bude toksična.
„Sve što je vredno u životu postiže se prevazilaženjem propratnog negativnog iskustva”, kaže Mark Manson, autor međunarodnog bestselera „Suptilno umeće bola u k****” (2018).
„Svaki pokušaj da se pobegne od negativnog, da se ono izbegne, suspregne ili ućutka, samo vam se obije o glavu.
„Izbegavanje patnje je oblik patnje. Izbegavanje borbe je borba. Poricanje neuspeha je neuspeh”, dodaje on.
https://www.instagram.com/p/CBqGH4SlUoL/
Ali toksična pozitivnost, ili ekstremni pozitivizam, zahteva od vas da činite upravo to: da se naterate da zauzmete lažni pozitivan stav, bez obzira na to koliko lažan vaš optimizam bio, i da prigušite negativna osećanja.
Zdravstveni psiholog Antonio Rodelar, specijalista za poremećaje anksioznosti i kliničku hipnozu, kaže da moramo da prihvatimo te emocije, koje on opisuje kao „neregulisane”.
„Paleta emocija uključuje neregulisane emocije, kao što su tuga, nezadovoljstvo, bes, anksioznost ili zavist”, kaže Rodelar za BBC.
„Mi to ne možemo da ignorišemo kao ljudska bića, mi imamo taj raspon emocija koje imaju svoju funkciju i daju nam informaciju o tome šta se dešava u našem okruženju i našem telu.
„Ne smemo da ih ignorišemo”, dodaje Rodelar.
Britanska terapeutkinja i psihološkinja Seli Bejker, autorka knjige „Sticanje otpornosti iznutra ka spolja” (2019) saglasna je sa tim: „Problem sa toksičnom pozitivnošću je da ona od nas traži da poričemo širok emocionalni spektar koji bismo mogli da osećamo kad se suočavamo za situacijom punom izazova.”
„Ako dopustite sebi da osećate samo pozitivne emocije, onda ste neiskreni prema samom sebi”, kaže Bejker.
„Kad se suočite sa nekom teškom situacijom, negiranje svih ‘negativnih’ osećanja koje bi mogle da nastanu će vas iscrpsti.
„I što je još gore, neće vam omogućiti da izgradite otpornost [sposobnost da se prilagodite nepovoljnim situacijama]”, dodaje Bejker.
„To nas izoluje od samih sebe, od naših pravih emocija.
„Krijemo se iza pozitivnosti da bismo odvratili druge ljude od imidža koji nas prikazuje kao nesavršene”, kaže Bejker.
https://www.instagram.com/p/CS_e7HXrgFL/
Pozitivna psihologija ili toksična pozitivnost
Da bismo razumeli toksičnu pozitivnost, moramo prvo da umemo da je razlikujemo od pozitivne psihologije – dva koncepta koja možda samo zvuče slično, ali su zapravo dve potpuno različite stvari.
„Pozitivnu psihologiju popularisao je psiholog Martin Seligman, koji je proučavao depresiju i otkrio drugačiju perspektivu u borbi protiv raznovrsnih problema, situacija i patologija”, objašnjava Rodelar.
Bilo je to devedesetih kad je Seligman, tada predsednik Američkog udruženja psihologa (APA), izjavio na konferenciji da psihologija mora da načini novi korak kako bi sa naučnog stanovišta proučila sve što ljudska bića čini srećnima.
U svojoj slavnoj knjizi „Optimistična deca” (1995), američki psiholog objasnio je da se ljudi ne rađaju kao pesimisti, već da to postaju tokom životnih iskustava.
Međutim, on je rekao i da mi možemo da se borimo protiv tog pesimizma i da pretvaramo naše negativne misli u pozitivnije.
Sjajno! Dakle, ako se osećam tužno, sve što treba da uradim je da se usredsredim na to da budem srećan, zar ne?
E pa, ne baš. Štaviše, to bi bila prečica do zamke toksične pozitivnosti.
Ukoliko želite da se izborite sa vlastitim negativnim emocijama, ne smete da ih ignorišete – prvo morate da ih priznate i prihvatite.
Ključ je u zauzdavanju vlastitog pozitivizma i nedozvoljavanju da on pređe u ekstrem.
IZVOR: BBC SRPSKI/hypebih.ba
