NIKADA NISAM BILA SA OŽENJENIM MUŠKARCEM: Lepa Lukić (82) dala najbolji ljubavni savet!
Evo kako Lepa Lukić priča o svom ljubavnom životu!
Foto:Printscreen/Instagram
A da li ste padali emotivno, zbog porodice, partnera?
– Ne, ne. Ne bih ja ni sekunde trpela u ljubavi. Dok ide, ide. Kad ne ide – doviđenja. Normalno je da kad voliš nekoga patiš malo, ali mene niko nije ostavio. Ja sam ih sve ostavljala. Kad pogreše, ostavim ih. Nisam bila silna Jerina. Bila sam sa običnim ljudima. Mnogo su me voleli, i ja njih. Nisam gledala da li ima pare, da li je popularan… Ako mi se dopadne, ja sam sa tim čovekom.
Na šta ste padali kod muškaraca? Na izgled, pamet, duhovitost?
– Izgled, izgled. I da bude dobar čovek. U kući nisam dala da osete da sam Lepa Lukić. To sam bila za publiku, a za partnera sam bila skromna. Nisu se usuđivali niti tražili da im ugađam. Voleli su me. Ako se nešto poremeti, ja kidam i idem dalje. Nikoga nisam ugrozila, uzimala muževe koji su oženjeni, pa da ih razvodim. Nije me zanimao čovek koji ima ženu jer neću da delim nikoga – bude sa mnom, pa ide kući kod žene. Šta će mi taj? Ako ga voliš, hoćeš ga za sebe.
Važi li kod vas ono “da ostanemo prijatelji”?
– Ne možemo da ostanemo prijatelji! Kako? Do juče smo se voleli i rastali, a sad prijatelji? Možemo da budemo u dobrim odnosima, da se pozdravimo. Šta da se zivkamo? Da je moglo, ne bismo se rastali.
Postoji li muškarac koga se sećate i žalite za njim?
– Imala sam jednog, Duška Štrpca. On mi je bio partner sedam godina. Umro je u 52. godini, a 11 je bio mlađi od mene. Eto, vidite da nema veze koliko si mlađi kad umireš tako mlad. On nije zatvorio moja vrata leđima i njemu sam išla na 40 dana. Putevi su nam se razišli zato što mu je sin bio u Americi, tugovao je za njim, patio, i otišao tamo. Tamo je i umro, u Čikagu. Njega mogu da pohvalim. Svi su me cenili i sa svima sam u dobrim odnosima, zaslužila sam to.
Kako stoje odnosi u porodici? Imate bratanca, koga volite i on vas.
– Nije on više mlad, 60 mu je. Ima sina i ćerku, to je sve moje. Samo njih imam od najuže familije. Pomažem, dajem, volim… Normalno je da će da me prave od blata kad im sve živo pružam. I nema potrebe za pitanjem u kakvim smo odnosima. U odličnim.
Kako vam pada odlazak mnogih kolega s kojima ste godinama nastupali i družili se?
– Šta ćemo, to je život. Žao ti, ali da povratiš, ne možeš nikoga.
Da li vas je smrt nekoga od njih posebno pogodila?
– Merimina. S mnogima sam nastupala, čuli bismo se telefonom, ali jedino sam se s njom družila.
Imate li neki savet, poruku za čitaoce?
– Ma ne, šta ja imam da poručujem, neko će da me sluša! Ima da kaže: marš, bre, u p. m. (smeh)!
Izvor: Stil/hypebih.ba
