Sami temelji nemačkog ekonomskog modela proteklih meseci dovedeni su u pitanje. To je postalo posebno uočljivo posle početka rata u Ukrajini. Kakva je budućnost Nemačke kao zemlje industrije?
Dosadašnje poslovanje nemačkih firmi svodilo se na jednostavnu formulu: uvoz sirovina i istovremeno proizvodnja delova u zemljama gde je radna snaga jeftinija, pa onda sve to u Nemačkoj sklopiti u vredan proizvod koji može skupo da se proda na svetskom tržištu.
Ali, sada je za industriju baziranu u samoj Nemačkoj, osim skupe radne snage, tu još jedan problem: sve skuplji energenti.
To u suštini znači da bi još više trebalo proizvoditi u inostranstvu: “Prostor Nemačke izložen je sve većem pritisku”, konstatuje Jup Cencen iz nemačke Industrijske i trgovačke komore (DIHK). To se vidi i po tome što su knjige sa narudžbinama sve praznije.
Nema povratka na staro
Industrijska proizvodnja u razvijenim zemljama zapadne Evrope odavno se smanjuje, a u tom trendu je, doduše nešto manje, i Nemačka. Industrijska proizvodnja je recimo 2016. davala 22,8 odsto BDP-a te zemlje, a prošle godine samo 20,8 procenata.
Erik Hajman iz Dojče banke veruje da je upravo ova sadašnja kriza s energentima – prekretnica: “Kada se za desetak godina budemo osvrnuli na ovu energetsku krizu, videćemo da je to bio početak još brže deindustrijalizacije Nemačke.”
Urlih Kater iz Deka-banke je uveren: “Firme kojima je za pogon potrebno mnogo energije i koje sada smanjuju proizvodnju, neće više nikada povratiti proizvodnju na nivo pre krize.” One će, dodaje, silom prilika svoju proizvodnju premestiti u zemlje gde su energenti povoljniji – pa čak i u Severnu Ameriku, uprkos tome što je dolar trenutno i više nego skup.
Računica jeste jasna, ali tu je i dilema: i u Nemačkoj i u čitavoj Evropi se shvatilo koliko je bolno biti zavisan od uvoza – od lekova i farmaceutskih proizvoda, pa do čipova i proizvoda visoke tehnologije.
Čak i u tekstilnoj industriji su uvideli kako je veliki rizik kada se čeka kontejner s robom za sledeću sezonu koji će možda da dođe na vreme, a možda i neće. U svakom slučaju, i političari i privrednici govore da bi proizvodnju trebalo vratiti u Evropu.
Šta, dakle, da se radi? Mnoge male firme koje ne posluju na globalnom nivou tu uopšte nemaju izbor. Povrh toga, tu je i proces automatizacije proizvodnje, a to podrazumeva da će opstati samo one firme koje imaju sredstva za velike investicije – ali s manje radnih mesta.
Mnogo toga više neće moći da ostane onako kako je bilo, a čak i kad je reč o tržištu Kine. Urlih Kater recimo upozorava da i ta zemlja želi bitno da smanji svoj uvoz.
Ni Nemačka nije ono što je nekad bila
Opasnost za industrijski prostor Nemačke leži i u ogromnim teškoćama sa infrastrukturom.
Jerg Kremer iz Komerc-banke upozorava da se već godinama uočava “erozija kvaliteta industrijskog prostora Nemačke”: putevi i pruge su dotrajali, informatička mreža je lošija nego u nekim mnogo siromašnijim zemljama, a tu su i naizgled nesavladivi problemi u okretanju održivim izvorima energije.
Doduše, da može drugačije vidi se po brzini kojom Nemačka gradi terminale za tečni gas.
U svakom slučaju, vremena jeftine energije neće se vratiti, a cenu će neminovno da plate mala i srednja preduzeća, pre svega u onim privrednim granama gde se troši mnogo energije, smatra Erik Hajman iz Dojče banke: “Prilagođavanje na novo doba u snabdevanju energijom biće preveliki izazov, na kojem će neke firme morati da propadnu.”
Izvor: Dojče vele
