Priča o nesrećnom TITANIKU i užasnoj smrti u ledenoj vodi ATLANTSKOG OKEANA!
Nedavno je fenomenalna Natali Lora Merning, mnogo poznatija kao Vajzblad (Weyes Blood) objavila novi singl, koji u stvari i nije tako nov.
Pesma Titanic Risen je zapravo numera nastala još pre dve godine, ali se na kraju u vokalnoj verziji nije našla na sjajnom albumu Titanic Rising.
Tamo se nalazi samo instrumentalni uvod u ovu ambijentalnu numeru, koja predstavlja jednominutni pasaž koji (na neki način) povezuje ostale numere sa tog albuma.
Glas Vajzblad pesmi daje novu dimenziju i, u skladu sa imenom, idealan je saundtrek za ono o čemu i peva – laganom i nostalgičnom, pomalo misterioznom sećanju na veličanstveni brod koji je u istoriju ušao iz pogrešnih razloga.
Pesma Titanic Risen nije pred nama slučajno.
Ona je deo virtualnog simulatora nesrećnog broda, inače popularne onlajn igre.
Kada se ukrcate na Roblox Titanic, možete da istražujete luksuzni enterijer broda sa ostalim putnicima, a možete i da obratite pažnju na ogromnu santu leda koja vreba u daljini.
Možete da postanete deo katastrofe, da kroz likove Džeka ili Rouz doživite potonuće ,,Nepotopivog” i lansiranje čamaca za spasavanje.
Možete da iskusite trenutak u kojem se brod cepa na dva dela, momenat u kojem se prostorije pune vodom i kada se dimnjaci urušavaju.
I sve to uz tonove ove magične pesme Vajzblad.
Nećete biti jedini ukoliko se opredelite za ovu zanimljivu avanturu.
Više od tri miliona ljudi mesečno uradi istu tu stvar, što ovu intenzivnu simulaciju čini jedinstvenom.
Baš kao što je to bio i događaj iz aprila 1912. godine.
Hronologija samog događaja je sada već opšte poznata.
Titanik je, pre tačno 109 godina, isplovio iz Sautemptona u Engleskoj i zaputio se ka Njujorku.
Bila je to prva plovidba veličanstvenog broda, ali u svoju prvu luku nikada nije stigao.
U santu leda je udario 14. aprila uveče, negde u severnom Atlantiku, a sledećeg jutra je i potpuno potonuo.
Do danas, to je ostala najveća tragedija nekog mirnodopskog broda.
U to vreme, ovaj brod je bio najveće plovilo na svetu i deo flote od tri gigantska broda iz Olimpijske klase (Olimpik, Titanik i Britanik), koje je napravila kompanija Vajt Star Lajn (White Star Line).
Bio je sagrađen u Belfastu.
Tomas Endrjus, njegov tvorac i glavni arhitekta brodogradilišta, takođe je poginuo prilikom nesreće.
Sa njim je otišao i Edvard Smit, kapetan broda.
Smrt u ledenoj vodi
Od 2.223 putnika i članova posade, njih 1.517 je poginulo.
Uglavnom su to bili putnici iz treće klase.
Poslednja preživela putnica, Milvina Dil, umrla je 2009, u 98. godini.
Ona je bila beba kada se sa porodicom ukrcala na Titanik.
Na brodu su se nalazili neki od najbogatijih ljudi na svetu, ali i na stotine migranata iz Velike Britanije, Skandinavije i ostalih delova Evrope, koji su tražili bolji život u ,,obećanoj zemlji”.
Posadu je činilo 885 članova.
Čak 40 odsto posade je bilo iz Sautemptona.
Plate su bile šarolike.
Kapetan Smit je dobijao 105 funti nedeljno (oko 10.000 funti u današnjem novcu), dok su stjuardese zarađivale blizu četiri funte (350 današnjih funti) za jednu sedmicu.
Ipak, manje plaćeni radnici su dobro zarađivali i od napojnica putnika iz prve i druge klase.
Muškaraca je bilo više, nekih 66 odsto.
Dece je bilo najviše u trećoj klasi, njih 107.
Titanik je bio dugačak 269, a širok 28 metara.
U visinu je išao do 32 metra.
Bio je težak više od 46.000 tona.
Imao je 10 paluba, od kojih su osam koristili putnici.
Imao je tri motora koji su, kombinovano, proizvodili oko 46.000 konjskih snaga.
Oni su sagorevali ugalj, kojeg je na brodu bilo oko 7,6 hiljada tona.
Na hranjenju broda ugljem, radilo je čak 176 vatrogasaca i ložača.
Svakog dana, brod je u okean izbacivao 100 tona pepela.
Na Titaniku se nalazilo 16 dizalica spremnih da u more spuste ukupno 48 čamaca za spasavanje.
Na brodu je, ipak, bilo samo 20 takvih čamaca, od kojih su četiri bila neupotrebljiva.
Ukupan kapacitet čamaca je bio dovoljan samo za 1.178 putnika, ali ni oni nisu bili puni zbog haosa na palubama tokom evakuacije.
U trenutku kada je brod kolabirao u okean, na njemu je još bilo više od 1.000 ljudi.
Prvi brod koji je Titaniku stigao u pomoć bila je Karpatija.
Tako je spaseno 705 putnika.
Prepolovljeni Titanik je kraj puta pronašao na dnu Atlantika, nekih 3.784 metara ispod morske površine.
Brod je pronađen 73 godine poskle katastrofe i iz njega je izvučeno više od 1.000 artefakata koji su zatim završili u muzejima širom sveta.
Putnici
Brojke su svakako fascinantne i teško ih je čak i zamisliti.
Ali veličina i raskoš broda su u svakom slučaju omogućavali neviđen luksuz u kojem su putnici (sa skupljim kartama, naravno) mogli da uživaju.
Titanik je, naime, bio pravljen u stilu tadašnjih luksuznih hotela, s tim što je slavni Ric bio referentna tačka na koju su se graditelji broda oslanjali.
Dekorativni stilovi koji su ovde bili zastupljeni u prvoj i drugoj klasi su se ugledali na renesansni stil, kao i na Luja Petnaestog.
Opšti utisak je bio da je ovo više bio plutajući hotel nego običan brod.
Tako su putnici u prvoj klasi mogli da se brčkaju u bazenu sa slanom vodom, imali su odlično opremljenu vežbaonicu.
Posedovao je i teren za skvoš, tursko kupatilo, saunu, sobu za masažu, pušačku sobu za muškarce, prostorije za čitanje i pisanje i slične stvari.
Sobe su bile velike, a recepcija ogromna, urađena u stilu versajskog kompleksa.
Restoran je bio a-la-kart, ponovo u stilu hotela Ric, a bio je tu i klasičan francuski kafe, kao i luksuzni veranda-kafe koji je služio samo čaj i kafu.
Salon za ručavanje na palubi D bio je naročito raskošan i mogao je da primi čak 600 putnika u isto vreme.
Čak je i treća klasa bila napredna za to vreme u poređenju sa onim što su nudili ostali komercijalni brodovi.
Čini se da su arhitektonski najspektakularnije bile Velike stepenice izrađene od engleske hrastovine.
Ovo senzacionalno stepenište koje se spuštalo kroz čak sedam paluba ne samo da je bilo impozantno i atraktivno za Titanikovog života, već je i po otkrivanju, sredinom 80-tih godina prošlog veka, onako urušeno i izlomljeno, postalo neviđena atrakcija za same istraživače olupine.
Džejms Kameron je jako dobro rekreirao ovaj arhitektonski ponos u blokbasteru iz 1997. godine.
Zanimljiv je podatak da Titanik nije bio pun.
Iako se očekivalo da će brod biti ispunjen na svom prvom putovanju, nacionalni rudarski štrajk koji se tih dana dešavao u Engleskoj je potpuno poremetio saobraćaj na ostrvu, pa je veliki broj putnika bio u nemogućnosti da stigne do Sautemptona.
Iako je štrajk okončan dva dana pre polaska Titanika, mnogi putnici su već bili odustali od plovidbe.
Od mnogih važnih i popularnih ličnosti tog vremena, na brod su se ukrcali, a da ga nikada više nisu napustili, brojni milioneri (Bendžamin Gugenhajm, Džon Astor), umetnici (slikar Frensis Dejvis Milet), kao i mnogi pisci, sportisti i glumci.
Na brodu je trebalo da se nađe i Džej Pi Morgan, vlasnik Titanika, ali je on put otkazao u poslednjem trenutku.
Ledena santa
Sudar i naknadno potonuće su se desili relativno brzo.
Frederik Flit, stražar i osmatrač mora koji je bio na dužnosti, primetio je ledeni breg u 11.40 uveče po brodskom vremenu.
Momentalno je obavestio komandni most koji je istog trenutka naredio da se brod usmeri ka obilaženju sante i da motori zaustave napredovanje.
Već je bilo kasno za bilo kakav manevar.
Titanik je bokom udario u led i tako je nastalo nekoliko rupa ispod samog gaza broda.
Ukupno pet komora je bilo probijeno, a voda je pohrlila u unutrašnjost broda.
I ponovo je sve bilo jasno u trenutku – konstrukcija je bila takva da je dozvoljavala proboj u samo četiri komore.
Titanik, koji je još dok je bio u brodogradilištu dobio nadimak ,,Nepotopivi”, već je bio osuđen na potonuće.
Krenuo je pramcem ka dubini, a voda je počela da se preliva u neoštećene odeljke.
Posada nije bila pripremljena na ovakav sled događaja.
Broj čamaca za spasavanje je bio dovoljan samo za polovinu ukrcanih putnika, ali čak ni taj kapacitet nije bio popunjen.
Zbog panike, čamce su počeli da spuštaju pre nego što su bili popunjeni.
Ipak, protokol po kojem su na čamce prvo ukrcavane žene i deca je bio poštovan, tako da su na palubi ostali uglavnom muškarci.
Putnici treće klase su bili ostavljeni da se sami snalaze.
Dva i po sata nakon što je Titanik udario u ledeni breg, negde oko 2.10, more je počelo da ubrzano prodire u sve delove broda kojem je pramac već potpuno uronio u ledeni Atlantik.
Brod se prepolovio na potezu između drugog i trećeg dimnjaka i brod se uzdigao vertikalno dok se na stotine ljudi još držalo na krmi.
U 2.20 je sve bilo gotovo.
Voda je bila ledena, dva stepena ispod nule i u roku od nekoliko minuta svi putnici koji su se našli u vodi, bili su mrtvi.
Samo petoro putnika je bilo povučeno na čamce za spasavanje, na kojim je bilo još oko 500 nepopunjenih mesta.
Na brodu je bilo i ljudi sa Balkana
Prema podacima sajta ,,Enciklopedija Titanik”, na brodu je bilo 34 putnika sa Balkana.
Svi su se vozili trećom klasom.
Pronađeno je telo samo jednog od ovih putnika – bio je to Jozef Draženović iz Hrastelnice – tela ostalih nikada nisu pronađena.
Bilo je i preživelih: Ivan Jalševac i njegov saputnik Nikola Lulić, kao i Mara Banski.
Lulićeva priča je naročito živopisna.
On je, bežeći od regrutacije u austrougarsku vojsku, stigao čak do Minesote gde je godinama radio u tamošnjim rudnicima, ali se jednog trenutka ipak vratio u domovinu.
U pečalbu je ponovo krenuo 1912, pa se tako i našao na Titaniku.
U trećoj klasi nisu ni znali da brod tone, sve dok voda nije počela da prodire u njihove kabine.
Nikola se našao u ledenoj vodi i tako postao jedan od malobrojnih putnika koji je iz vode povučen u čamac za spasavanje.
Iz tog čamca je gledao kako najveći brod na svetu nestaje u dubinama Atlantika.
Lulić je iz Njujorka ponovo stigao do rudnika u Minesoti.
Tamo je ostao sve do kraja Prvog svetskog rata, kada se vratio u rodnu Liku u kojoj je živeo sve do smrti 1962. godine.
IZVOR; BBC/hypebih.ba
