Glavno pitanje koje se postavlja je da li je Nemačka naučila nešto iz svojih grešaka u odnosu sa Rusijom.
U proleće 2016. u Hanoveru, na jednom od najvećih svetskih sajmova, robotska ruka koja pažljivo uzima čašu i precizno sipa pivo u nju bila je hit: štand nemačkog proizvođača industrijskih robota posetili su, između ostalih, i kancelarka Angela Merkel i američki predsednik Barak Obama.
Tehnološka kompanija, jedna od vodećih u industrijskoj automatizaciji, uskoro će postati poznata široj javnosti, ali ne zbog preciznosti kojom je njihov robot točio pivo. Nedugo posle sajma jedan kineski proizvođač bele tehnike dao je ponudu da ga preuzme. Nemačka vlada je pokušala da pronađe evropske investitore koji bi dali kontra ponudu, ali nisu uspeli da zaustave kinesku akviziciju. Preuzimanje kompanije specijalizovane za robotiku izazvalo je alarm među nemačkim političarima. Obim uticaja Kine na nemačku ekonomiju je počeo da se dovodi u pitanje, posebno kada su u pitanju osetljive, strateški važne oblasti, poput robotike ili energetike. A koje su moguće posledice – ekonomske, ali i političke – tog uticaja.
Šest godina kasnije, i Merkelova i Obama su u političkoj penziji. A evropska politička i medijska javnost ponovo se bavi sličnim pitanjem: koliko je Nemačka – ekonomski najjača članica Evropske unije, a politički jedan od ključnih motora evropskih integracija – zavisna od Kine? I koje su moguće posledice, ekonomske i političke, ovih izlaganja? Međutim, ova pitanja se sada postavljaju u drugačijim okolnostima.
Jeftin gas i ogromno tržište
Nemačka je poslednjih decenija gradila bliske trgovinske i ekonomske veze sa Rusijom i Kinom. Pristup spoljnoj i trgovinskoj politici zasnivao se na formuli „Wandel durch Handel” – ideji da će jačanje ekonomskih i trgovinskih veza sa liberalnim Zapadom, u ovom slučaju Nemačkom, podstaći promene u zemljama poput Kine i Rusije ka liberalnijem društvenom i političkom uređenju.
Naravno, saradnja je prvenstveno bila motivisana ekonomskim interesima – ekonomski model, koji je Nemačku pretvorio u globalnu izvoznu silu, pokretali su jeftini ruski gas i ogromno kinesko tržište. Putinov rat u Ukrajini je, međutim, otkrio da je zavisnost od ruskog gasa slaba tačka Nemačke. Sada se mnogi pitaju da li Nemačka ponavlja sličnu grešku sa Kinom. Prošle godine, šestu godinu zaredom, Kina je bila najvažniji trgovinski partner Nemačke. Trgovinska razmena između dve zemlje iznosila je 246 milijardi evra. Promet u trgovini porastao je za 15 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Kineski investitori su u protekloj deceniji preuzeli 243 nemačke kompanije. Na primer, 2016. godine su po prvi put kompanije iz Kine uložile više novca u Nemačku nego nemačke kompanije u Kinu. Čak 1,1 milion radnih mesta u Nemačkoj direktno zavisi od kineske potražnje, piše hrvatski Telegram.
Za razliku od Rusije, koja je (bila) pre svega izvor jeftinije energije za nemačku industriju, odnosi sa Kinom su složeniji. S jedne strane, Kina je ogromno tržište na koje izvozno orijentisana nemačka privreda plasira svoju robu. Međutim, Nemačka se istovremeno oslanja na uvoz retkih mineralnih sirovina iz Kine, neophodnih njenoj industriji, dok nemačke kompanije otvaraju svoje proizvodne pogone u Kini.
Berlin pod vatrom
Čak i pre Putinove invazije na Ukrajinu, Berlin je bio na udaru kritika zbog svojih odnosa sa Pekingom. Kada je izbio spor između Litvanije i Kine oko statusa Tajvana, Peking je, prema pisanju medija, preko nemačkih kompanija pokušao da izvrši pritisak na litvanske vlasti, dok je Nemačka u jednom trenutku prozivana i da navodno pokušava da ublaži evropski pritisak na Kinu.
Putinov rat je, međutim, u potpunosti razotkrio rizik bliskih veza sa autokratskim režimima.
“Ruska agresija na Ukrajinu nas je naučila da, kada su u pitanju autokratski režimi, moramo biti spremni na ekstremne scenarije“, rekao je nedavno Zigfrid Rusvirm za DW. Predsednik Udruženja nemačke industrije upozorava da je zavisnost potrebno smanjiti, ističući uvoz poluprovodnika sa Tajvana i retkih metala iz Kine.
Zbog ponašanja Kine prema ratu Rusije u Ukrajini i njene agresivne retorike prema Tajvanu, koji Peking želi da stavi pod svoju kontrolu, zavisnost nemačke ekonomije od Kine postaje političko pitanje, ocenjuje u nedavnoj analizi ekonomista Jirgen Mathes. Uprkos tome, ekonomske veze sa Kinom su se u prvoj polovini ove godine „razvijale ogromnom brzinom u pogrešnom pravcu“. Direktne investicije u Kini su, na primer, u prvih šest meseci ove godine dostigle deset milijardi evra, što je rekordan iznos, jer bez obzira na geopolitički rizik, nemačke kompanije nastavljaju sa realizacijom svojih investicija. Pogotovo kada su u pitanju pojedine velike kompanije, iz hemijske ili automobilske industrije, koje su ove godine otvorile nove pogone u Kini.
Saslušanje u Parlamentu
Autor, međutim, smatra da je intervencija države – promena ekonomske politike – potrebna kako bi se smanjio nesrazmeran značaj Kine u nemačkoj ekonomiji. Na saslušanju u Bundestagu čule su se i poruke upozorenja: službe bezbednosti se žale da se njihova upozorenja o rizicima koji dolaze iz Rusije i Kine predugo ignorišu. Kina se uzdiže da postane globalna sila, a ekonomija, društvo i politika u Nemačkoj su do sada bili previše naivni, doveli su sebe u „bolnu zavisnost“ od sile koja „odjednom više ne izgleda tako sklona“, upozoravaju Nemačke bezbednosne službe koje Kinu dugoročno smatraju većim izazovom za nemačke interese od Rusije i njenog rata u Ukrajini: „Rusija je oluja, Kina je klimatska promena“.
U odnosu na Rusiju i Kinu, uloga glavnih kritičara pripala je Zelenima, koji su, uz socijaldemokrate i liberale, deo tropartijske vladajuće koalicije. Njihova Analena Barbok je ministarka spoljnih poslova, a Robert Habek ministar ekonomije. Obojica se zalažu za promenu kursa i smanjenje zavisnosti od Kine. Posebno je oštar Berbok, koji je još u stara vremena, u kampanji, bio znatno kritičniji od ostalih nemačkih političara prema Rusiji, Kini, Severnom toku itd.
“Pre svega, moramo da učimo iz grešaka naše politike prema Rusiji poslednjih decenija“, rekla je ona pre dve nedelje na jednom forumu. Jednostrana ekonomska zavisnost, dodala je, „izlaže nas političkim ucenama”, misleći pre svega na Rusiju i njenu energetsku ucenu. Što se tiče Rusije, to je sada „proliveno mleko“ – što je urađeno, urađeno je – ali zato „moramo da se pobrinemo da ne ponovimo tu grešku, a to znači da ćemo to morati da uzmemo u obzir u našoj politici prema Kina“. Slično je govorila u intervjuu za Zidojče cajtung: lekcija koju treba izvući iz grešaka u politici prema Rusiji je da „više ne bude zavisni od bilo koje zemlje koja ne deli naše vrednosti“.
List napominje da se njen ton razlikuje od onog koji se može čuti od kancelara Olafa Šolca, socijaldemokrate koji je na čelu tropartijske vlade, a koji se sprema za svoju prvu zvaničnu posetu Pekingu. Upravo ovih dana Šolcov kabinet se našao usred političke bure zbog ulaska kineske kompanije “Cosco” u vlasničku strukturu Luke Hamburg.
Spor oko luke Hamburg
Odluka o prodaji udela u kontejnerskom terminalu u luci Hamburg izazvala je podele u saveznoj vladi jer je, prema pisanju medija, čak šest ministarstava želelo da blokira prodaju, očigledno iz straha da bi to povećalo strateški uticaj Kine, a zatim i ekonomsku zavisnost Nemačke.
„Luka Hamburg nije bilo koja, već jedna od ključnih luka, ne samo za nas kao naciju izvoznicu, već i za Evropu u celini“, upozorila je Berbok, dodajući da sa svakim ulaganjem u nemačku kritičnu infrastrukturu, treba se zapitati „šta bi za nas moglo značiti u nekom trenutku ako bi nam se Kina suprotstavila kao demokratiji i zajednici vrednosti“.
Šolc, koji je i bivši gradonačelnik Hamburga, podržao je posao i na kraju je pronađeno kompromisno rešenje: prodaja nije blokirana, ali je “Cosko” dobio manji udeo, što bi kineskoj kompaniji trebalo da omogući manji uticaj na poslovne odluke. Ali taj slučaj je bio lakmus test za nemačku politiku prema Kini. Test će biti prva kancelarova poseta kineskom predsedniku Si Đinpingu: Evropska unija, čiji su zvaničnici sve više zabrinuti zbog retorike Pekinga prema Tajvanu i popustljivosti prema Rusiji, nada se da će nemački kancelar poslati jasnu poruku iz Kine. I da najjača evropska ekonomija ovoga puta neće shvatiti lekciju tek kada se mleko prolije.
Izvor: MONDO
