ZA NJOM JE PLAKALA CELA NACIJA: Srpska glumica KRILA je bolest od javnosti

Sta­ni­sla­va Pe­šić ro­đe­na je 1941. u Groc­koj. Otac Du­šan bio je za­me­nik jav­nog grad­skog tu­ži­o­ca, a maj­ka Ve­ra pro­fe­sor­ka fran­cu­skog. Svo­je de­tinj­stvo na Ta­šmaj­da­nu glu­mi­ca je ova­ko opi­sa­la:

„Ni­sam bi­la ni mir­na ni po­vu­če­na. Na­pro­tiv, uvek sam vo­le­la da se tu­čem. Or­ga­ni­zo­va­la sam boks me­če­ve i rvač­ka tak­mi­če­nja, iz ko­jih sam iz­la­zi­la kao po­ra­že­na stra­na. Uop­šte, de­tinj­stvo pam­tim po po­se­ko­ti­na­ma i mo­dri­ca­ma, za­vo­ji­ma i fla­ste­ri­ma.”

Va­žna lič­nost u nje­nom ra­nom pe­ri­o­du – ba­ba De­sa iz Za­je­ča­ra bi­la je iz­vor mu­dro­sti. U knji­zi „De­vet­na­est dru­štve­nih iga­ra” na­ve­la je Sta­ni­sla­va Pe­šić i ova se­ća­nja: „Ta­ti­na pla­ta bi­la je ma­la i, za raz­li­ku od dru­ge de­ce, mi ni­smo ima­le da je­de­mo med, već smo uži­na­le mast i hleb. Ule­tiš u ku­ću, ba­ba na­ma­že mast na hleb i trk na­po­lje. Pri­zna­le smo da nas je sra­mo­ta što mi je­de­mo mast, a dru­ga de­ca med.

Su­tra­dan, ba­ba ko­ja se te­ško kre­ta­la, do­šla je do še­ta­li­šta i iz­da­le­ka, ko­li­ko je gr­lo no­si, po­vi­ka­la: Ve­sna, Mir­ja­na, Sta­ša, uži­na! Me­da i ’le­ba! Po­ju­ri­le smo kao bez du­še, a ba­ba nam je uva­li­la to­pao hleb u ru­ke i re­kla: Tr­či­te dok se ne slo­ja­ni, ni­kom ne daj da pro­ba, je­di­te br­zo! A sa­mo je za­gre­ja­la hleb, mast se is­to­pi­la i mi smo do­bi­le ‘me­da i hle­ba’…”

Pročitajte i: https://hypebih.ba/na-moru-smo-dobili-sobu-pokojnika-svuda-oko-nas-bile-su-njegove-slike-cudna-prica-ane-stajdohar/

Kao ti­nej­džer­ka Sta­ša Pe­šić opro­ba­la se na audi­ci­ji za omla­din­sko po­zo­ri­šte i us­pe­la. Pred ži­ri­jem, Lju­bom Ta­di­ćem i Ve­rom Be­lo­gr­lić, re­ci­to­va­la je „Spa­lje­nu pe­smu” Zma­ja i mo­no­log maj­ke ko­ja je ubi­la si­na iz „Sve­tog pla­me­na” So­mer­se­ta Mo­ma.

Ka­da je za­vr­ši­la, Lju­ba Ta­dić ju je upi­tao: „Znaš li ti, de­voj­či­ce, ne­što sme­šno?”, a ona mu je od­go­vo­ri­la da ne zna i za­pla­ka­la. „I dok sam pla­ka­la, on mi je na­bra­jao na­slo­ve sme­šnih pe­sa­ma, sve do­tle dok ni­sam re­kla da znam ‘Otac i sin’ Đu­re Jak­ši­ća. Mu­ca­la sam, po­gre­šno na­gla­ša­va­la re­či. Ipak, on je re­kao: Bra­vo, bra­vo! Ali ta pe­sma ni­je sme­šna, ne­go tu­žna! I za sve to vre­me ja sam je­ca­la”, is­pri­ča­la je Sta­ša Pe­šić.

Izvor: Najžena