U posljednjem tekstu pod nazivom „Ljubavna priča“ Vedrana Rudan je na svom blogu Rudan.info opisala detalje borbe s teškom bolešću.
„Dvije godine umirem i ništa se ne dešava. Doktori su mi obećali brzu smrt, ukućani skrivaju koliko im je dosta. Loši smo glumci.
Znam da je ljutnja vještačka, žrtva glumljena, a života pun ku*ac. Želiš da pobjegnem, ali nemaš kuda. Druga strana je dobra i pristojna. Šta želiš? Šta želiš? Kako mogu da ti pomognem?
Vedrana Rudan o teškoj životnoj borbi! Potresna objava: „DVIJE GODINE UMIREM I NIŠTA SE NE DEŠAVA! Doktori su mi obećali brzu smrt…“
Ovo pitanje ne smijem da postavim, jer bi njegova dobra ponuda uskoro mogla da se pretvori u moj histeričan vrisak. Niko ovdje nikome ne želi da pomogne.
Ne smiješ da pitaš, šta želiš, šta želiš, jer će te ispitivati dok ne kreneš da urlaš. Ja ipak već vrištim.
Šta je s njim očajno, te nije briga kao ni njega šta je s tobom.
Šutiti? Gutati? Vrištati? Je li ovo rak ili nemogućnost bijega?
Da mu ponudiš pranje suđa? To dugo traje. Zato ga šaljem u auto, pa po hljeb. Neka se zadrži duže.
Ovo će pročitati Mira, govorim Kati. Misliš? Misliš da je to to? Ne znam. Rak mi je izbrisao instinkte.
Donio je hljeb? Smijem se. Baš me briga. Najteže mi je vraćati ubode koji ne bodu, nego nerviraju. Grozno je osjećati krivicu prema nekome. Osjećaš samo svrab i potrebu da nestaneš.
Ja sam kriva? Jaaa? Neka ti bude. Ja sam kriva, kriva, kriva.
Pustimo lažnu glumu, lažnu priču, lažna nervozna prepiranja jedinog koji zna istinu.
Gdje su mi krila? Daj mi krila. Ostala bih da smo oni stari.
Ovako… ostajem iako smo oni stari. Buljim u sto. U mene gleda flaster. Ružičasti morfijum na desnom ramenu.“
(Hypetv.rs/Hypebih.ba/A.Hu.)
