Prota Milovan Glogovac otvorio je dušu o pokojnom sinu, njihovom poslednjem susretu i rastanku.
Otac pokojnog Nebojše Glogovca, prota Milovan Glogovac, teška srca je progovorio za medije o najvećem bolu koji jedan roditelj može da doživi.
Bez sina je ostao u februaru 2018. godine, ali tuga za njim ne jenjava. Ipak, bude mu srcu drago kad čuje i danas koliko su ga voleli i cenili.
– Jeste muka. Jeste žalost. Jeste bol, neprebol… Ali, kad i danas stižu reči odasvud: „Nebojša se nikad i nigde nije obrukao”, to vam daje snagu da u molitvi i veri koju je i on živeo, nadvisite ličnu patnju. Molitva je najbolji lek, uteha i nada. Pre svega vera da je on sad sa Bogom živim, istinitim. Da je u boljem svetu od onog koji je ostavio. Uteha je i u tome što se on ostvario u ovozemaljskom životu. Voleo sam njegove uloge, pratio sam ga. Osluškivao pažljivo šta o njemu govore kolege, stručnjaci. I niko nije imao ružnu reč da kaže. Blagonaklonost i raspoloženje prema njegovoj dobroti, ako mogu tako da kažem, traju i danas, godinu i više od njegovog upokojenja. Ja to vidim i osećam, jer, nema dana da neko na njegovom grobu, i pre nego što ja tamo stignem da upalim sveću, upali kandilo, ostavi cvet. To nije trenutak. To traje i to je odnos prema njemu i njegovom ovozemaljskom životu – počeo je on, pa nastavio o Nebojši kao što nikad do sad nije.
Njega je oblikovala naša vera
– Odrastao je u crkvi. U oltaru su njegovi prvi koraci… I sad se, u crkvenom pevačkom društvu, sećaju kovrdžavog dečaka, koji je horu donosio naforu, na galeriji. Njega je oblikovala naša vera. I on je o tome nemalo puta govorio. Mislim da se sve vrednosti, sve vrline, kao i mane, iz kuće ponesu. Porodica je temelj. Sve što je kasnije nadogradio Nebojša je na tom temelju podizao. Ugradio u svoje sinove sve istinske vrednosti. Najpre, da nije vrednost samo ono što je materijalno i opipljivo, već ono što u sebi nosiš. Ljubav prema drugima, nesebičnost i plemenitost kao darove. A darovi se umnožavaju što ih više deliš. Nebojša ih je umnožavao, a vraćaju mu se i sada, danas, u sećanjima koja stižu na njegovu ovozemaljsku adresu. Ne samo iz Srbije i ne samo od Srba, već i od pripadnika drugih naroda iz čitavog sveta. To je dokaz njegove širine i poštovanje čoveka u pravom smislu te reči. Dokaz da njegova vera u dobrotu nije bila uzaludna. Da mu život nije bio uzaludan. A zašto je tako kratko trajao, to sami Bog zna.
Prota Milovan se seća svakog Nebojšinog koraka. Prve recitacije o Svetom Savi. Još tada su malom, plavokosom dečaku predvideli put glumca. Seća se i kada je sa sinom sedmogodišnjakom, iz muke, krenuo iz rodne Hercegovine. Porodica Glogovac bacila je, tada, sidro u banatsku ravnicu. Najpre u Opovo, nadomak Pančeva, potom, u Pančevo. Oni sa ljutim kamenom u biću svakog Hercegovca, koji oštri i brusi um, jača duh – nekako su se ubokorili u prostor gde nebo nema kraja. Ali, nikada nisu pokidali veze sa zavičajem. Sa tradicijom da se ne odaješ ni u najvećoj žalosti, kao ni u najvećoj radosti. Da se u dobru ne uzneseš, u zlu ne poniziš – pišu mediji.
