Možda niste znali da je Pavle Vuisić (pravo prezime Vujisić) rođen na Cetinju (10. jula 1926). Njegov deda, po kome je dobio ime, bio je komandant druge sandžačke divizije, predvodio je junake tokom Mojkovačke bitke.
Njegov otac Milisav jedno vreme je bio šef policije Zetske banovine. Pavle je veći deo svog detinjstva proveo na Cetinju. Živeli su u čuvenim Banskim stanovima.
Tragičnog 12 jula 1941, kada su Italijani, Sekula Drljević i ostali crnogorski separatisti proglasili nezavisni Montenegro, mnogim činovnicima su postavili ultimatum: priznajte nas ili idite!
Milisav Vujisić je rekao: NE!
Isto pitanje su uputili i ocu čuvenog pisca Borislava Pekića, Vojislavu Pekiću, načelniku upravnog odelenja Zetske banovine, Vujisićevom šefu.
I markantni Pekić bio je jezgrovit: NE!
Za okupatore nije bilo dvoumljenja: i Pekiću i Vujisiću napisali su rešenje da u roku od 24 sata napuste Cetinje!
Dobili su jedan kamionet da u njega obe porodice strpaju svoje stvari. Tako su zbijeni, šćućureni, zatrpani, Vujisići i Pekići otišli iz Banskih stanova, iz Cetinja, iz Crne Gore, u nova boravišta. Policajac Vujisić postao je posle Cetinja upravnik zatvora u Leskovcu. Kada je zapucalo sa nebesa, otvorio je kapije ćelija i pustio osuđenike. Posle oslobođenja je zbog toga uhapšen.
Pavle je kao 18-godišnjak pokupljen (kao i mnogi mladi u Srbiji) i poslat na Sremski front. S njim je, iz bratske ljubavi, krenuo i njegov brat Dušan, jedva zgazio u petnaestu. Imao je i sestru Dobrilu koja je bila lepotica.
Posle rata studirao je pravo i kao amater igrao u Pančevačkom pozorištu. Ubrzo su ga spazili filmski reditelji i usledila je sjajna glumačka karijera.
Kada se krstio pop je , slučajno izostavio slovo J iz prezimena i ostalo je Vuisić i tako se potpisivao do kraja života.
Komunizam, Tita i Čkalju nije mogao da smisli. Mesecima je sa Čkaljom snimao seriju Kamiondžije, a nisu međusobno govorili, sem pred kamerama.
Komunisti su mu falsifikovali testament na način što su iz originala izbacili rečenicu da ,,sahrani ne sme prisustvovati niti govor držati niti jedan komunista, niti jednu reč da progovori, već će se prevrnuti u grobu i svakome od njih, ma koliko ih je na svetu, ponaosob j****i mater, već da se pozove šest popova i da ga oni sahrane.”
Titovu sliku prekrivao je ćebetom sa izgovorom da ,,ne može ni da ga gleda” a Čkalju je mrzio jer je bio cicija.
U vreme snimanja filma „13 jul“, u Podgorici, tadašnjem Titogradu (gledao sam snimanje jedne scene ispred zgrade Skupštine opštine), tražio je da ga povedu kod najstarijeg Vujisića u gradu. Poveli su ga u Masline kod jednog baš uglednog Vujisića. No, njegova poseta kod rođaka trajala je samo par minuta. Naime, domaćin je stavio na sto bocu u kojoj nije bilo ni frtalj rakije. Pavle je ljutito odgurnuo bocu i bez reči napustio kuću.
Umro je 1988. godine.
Izvor: Region
